Проклета авлија


Као и сваки припадник урбаног инвентара (рођен и одрастао на асфалту а краву виђам у супермаркету), не могу а да не почнем дан уз цигарету и кафу (ратлук понекад кад се има пара). И наравно листам новине (на интернету додуше, јер оне папирне одавно више не купујем). Кад тамо, кажу, Срби опет купују храну на пијацама и шверцују од комшија на велико. Ту станем, збуњен. Да нисам сео у времеплов? Која је, бре, ово година? Да нису деведесете, а ја провео у хибернацији па немам појма. Наставим да читам. Стварно, пише тамо, храна је скоро дупло јефтинија, а има све од игле до локомотиве. Почнем да меркам мој цегер за пијац, онај на точкиће, ко прави пензос, а до пензије још двае`с година кулука, најмање. Ако уопште буде пензије а ја поживим до тад. Ух.

Читам даље, кад тамо ударна вест: хапсе оног ортопеда што је био министар, и што је с тату жарио и палио по Суботици. Онај што има сатове од по трие`с иљада евра, и што је чистио Србију од не знам чега (добро је почистио кад је свој веб сајт платио 400000 еврића. Ја би му радио исто то и за пола од тога). И ту се одједном сетих Андрића: моја Србија је заиста проклета авлија. Био је Андрић прави визионар.

Толико се накотило олоша и шљама, да не можеш да изађеш на улицу, а да ти се живот не смучи од примитиваца. Ошишани, с кајле и мусаве пратиље празних очију и уста пуних глупости, бесни аутомобили и акценти, акценти….Брате, чуј ба, ђе си, што има? Језиво. Галерија ликова а нигде нема Алије Ђерзелеза. Ја као на другој планети. Деци ми говоре брате тата, слушају ЛедиГагу, разговарамо једни са другима, свако у својој соби, искључиво преко Фејсбука. На њих села глупост па неће да устане. Школа не функционише. Вртићи такође. Држава у банкроту. Народ гладује.

Ово је проклета авлија у 21 веку. Као да је икада нисмо ни напустили. Само смо добили компјутере, авионе и камионе, а ишли смо и на месец, кад ће почети да продају карте за Марс? Како рече онај паметан човек: врхунска техника – прашумска етика. Нисмо ништа напредовали од оних мајмуна из Одисеје: 20001 што се свађају у оном камењару. Само су се крокодили у зверињаку намножили преко сваке мере. Време је за пропаст.

И шта сад? Да заузмем место и купим карту за први комерцијални лет на Марс. Ко зна: можда и тамо има нека проклета авлија која чека на мене?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s