Будућност долази


„Јер, владаће људима онај који у рукама својим држи хлеб њихов и свест њихову“.

Ф.М. Достојевски, Велики инкивизитор

Сваког дана, возећи се градским превозом, посматрам људе око себе: суморна лица старијих, заокупљених својим биргама, одавно без осмеха, очију празних, без наде. Лица младих, безбрижних, несвесних дубоких болних промена које им неумитно краду будућност и спремају их за улогу ведрих, анестезирианих идиота, који ће бити робље малог броја моћних, грамзивих и похлепних припадника врсте која је одавно остала и сваким даном остаје без многих особина (моралних, духовних), који човека чине Човеком.

Криза. Нема се пара. Планови се никада не реализују. Само да не буде рата. Биће боље. Међутим, мали број оних који још увек хоће да виде, већ одавно зна да криза уопште није криза која ће проћи. Не ради се о некој економској кризи. Криза је много дубља, а пре свега представља кризу духа и свести. У том смислу, ми смо сведоци великих, тектонских процеса, који ће, слично Француској револуцији, донети огромне промене чији су ефекти још неизвесни, под великим знаком питања. Да ли ће будућност бити нешто налик Орвеловој 1984.тој или Хакслијевом новом врлом свету? Тешко је на ово питање дати одогвор. Посмтарајући бројне, па чак и најситније промене око нас, бојим се да ће будућност, барем ова скорашња, бити осликаним тамним бојама. Чиповање људи, беда духа , материјално сиромаштво, глад и болести, златна милијарда, и многе сличне ствари врло лако могу постати наша блиска свакодневница.

Образовање се све више гаси, све је више функционално неписмених школованих људи, медији су заменили здрав разум и размишљање, живот се свео на потрошњу и глад за материјалним стварима. Све је на продају. Постали смо роба и зато нам следује жиг/бар код на челу. Или чип у телу. Човек је човеку постао вук.

Пре неки дан, разговрам са једном мојом добро пријатељицом док заједно шетамо псе, и она ми каже: „Знаш, ми њима уопште не требамо. Пси требају нама. Они сасвим лепо могу да живе и без нас. Они су дошли да нам буду пријатељи и помоћници, утеха и радост у животу. А ми их уопште не разумемо, и често им наносимо беспотребну патњу, због сопствене себичности и незнања“. И тако је гледам у мог самоједа Меду, а он само уздахне и гурне ме њушком, као да каже: „Хеј ви људи, не знате ништа, и не разумете ништа. Само желите да будете богови у вашем малом, несавршеном свету“.

Медо, ја сам те чуо. А ви?

Advertisements

3 мишљења на „Будућност долази

  1. Meda je lepotan i kao što rekoh već ranije, pametnica. Mislim da ljudi koji ne vole pse nisu dobri ljudi, jer ko ne ume da na takvu nesebičnost o kojoj govori tvoja prijateljica i ljubav, čistu, jasnu, pravu kakvu nam pružaju, odgovori s ljubavlju, ne može biti dobar čovek.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s