Култура смрти


ЛЕШЕВИ су стигли у Београд. Изложба лешева. Невероватно. Нисам могао да верујем све док рекламе за поменуту изложбу нису осванули на билбордима. Да проверим ситуацију, одмах укључим Заглупљивач – ТВ пријемник малог екрана – кад тамо исто: изложба лешева. час анатомије за масе, навали народе…На реклами слика крвавог меса, вена, унутрашњих органа, све лепо на извол`те. Помислих, чему сад то? Изложба има и наслов, „Откривање тела“,тако нешто. Јел` то треба народ да се медицински образује, као фол, освешћујемо руљу, или да будемо посвећени донтори кад дођу да нам ваде органе, биће нам лакше, шта ли. Гадно и монсторузно, нема шта. Али и сасвим у складу са владајућом парадигмом наше цивилизације у којој је култ материјалног, смрти и деструкције подигнут на ниво врхунског божанства.

Доказа за то на све стране. Пре неки дан, у тренуцима слабости и доколице, укључим Заглупљивач и наравно, почнем да вртим канале уз помоћ најбољег пријатеља (даљински управљач). Кад тамо, сваки други кабловски канал рекламира СМРТ. На јeдном програму нека жена сецка мртваке, на другом филм у коме се не зна ко кога убија, на трећем вести о ратовима и катастрофама који ће збрисати човечанство, четврти се бави клањем животиња,и томе слично. Ужас. Нигде ничег лепог, људског, позитивиног. Не кажем да је живот само лептирићи и цветићи, али аман заман доста више. Има ли нечег доброг на овој планети? Има, наравно, али то је толико скрајнуто из реалности и наше свести, да је готово занемарљиво. Само нас плаше и страше. Неко са друге планете, када би гледао искључиво наше масовне медије, вероватно би  помислио да је људска врста сачињена све од самих кољача,убица, сецикеса и злотвора свих врста. Можда сам ја наиван, можда је то заиста тако?

У сваком случају, да гледам оне лешеве на изложби нећу. Не дам ни деци а ни куму. Наговорићу их некако. Само, остаје горак укус да неко жели да сви ми мислимо да живимо у огромној КРИПТИ испуњеној мртвацима. И остаје чињеница да нам стално сугеришу да смо и сами већ мртви, или барем једном ногом у гробу. Поставља се логично питање, ЗАШТО’?

Верујем да одговор знате и сами.

Advertisements

7 мишљења на „Култура смрти

      • Kad pomislim na vreme u kom zivimo i koliko dnevnno ljudi nasilno izgubi zivot, cini mi se da nam je stigao jedan od jahaca. Onda se setim prvog i drugog svetskog, velikog rata i ljudi koji su nastradali. Da li smo preosetljivi na stvarnost? Ili vise ne pali metoda ,,bilo je i goreg„?

      • Времена су много гадна…додуше, кад летимично погледате историју, срећна и мирна доба су кракторајни изузеци од општег правила деструкције…крсташи, моденри тоталитарни ратови…терор и насиље свих врста…ужас…можда и то има једном свој крај па онда долазе нова времена…ко зна…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s