Керуша, шест кучића и лопата


Прочитам јуче вест да је неки човек лопатом побио неколико штенаца на пијаци у Земуну, у сред бела дана. Штенад је донео неки други човек са намером да их удоми, а овај мајмун са лопатом се јавио као он ће да их узме, а онда се доватио алата да псеће мученике пошаље на онај свет. И шта? Ништа. Окуплљени народ је ћутке проматрао чин егзекуције, нико ни прстом да мрдне или да умлати мајмуна говњивом мотком, барем. На крају се јавио неки лик и звао полицију, која је ону будалу привела а онда га убрзо пустила да иде кући, ваљда.Не знам само да ли су му лопату оставили, с обзиорм да је вичан у тамањењ других живих бића са истом. Од затвора због мучења животиња вероватно неће бити ништа, од новчане глобе још мање.

И тако. Још један доказ у бескрајном низу сличних, о постојању разних поремећених људи.Ништа ново на овој планети, рекао би неко. Шта ли су бројни примерци људског рода, сличним овом лопатару, радили у оним силним ратовима рекли би други, ко сад још и о кучићима да се брине. Па кучићи нису људи. Сетих се оне Јесењинове песме о керуши и седам малих кучића, које је неки сличан лик стрпао у врећу и бацио у реку. Па онда Менгеле…па Крсташии и њима слични само са друге стране…Па Инквизиција…Па Генерал Кастер….па Шпански Конквистадори и Маје…Стаљин и Сибир…О нама самима и нашој историји да и не говорим. Списак људске грозе нема краја, од почетка времена на овамо. У тој култури себичности, похлепе и насиља, за Љубав, Емпатију и Солидарност нема места. То је превазиђено. То је без везе, јер не пуни стомаке и нема лепих хаљина.

Међутим, у овим причама много су занимљивији они што гледају, ћутке, као немо крдо коме се вук примиче на последњу вечеру. Гледају клања, убијања и поремећене психопате и социопате као жаба змију, у стању хипнозе, шока и страха. Психолози кажу то је типично понашање као последица страха од ауторитета  који је упрограмиран у људску природу. Јер ми смо друштвене животиње које се од малих ногу уче послушности и покоравању. Аутоматизовано понашање и немогућност доношења одлука. И онда страдају друга људска и остала бића. Јер ми то допуштамо. Ми то својим нечињењем омогућавамо. Лакше је да не мислимо, да се наливамо пивом и блејимо у Заглупљивач по цео дан. Да будемо тупи, глупи и необразовани. Да отимамо туђе јер је слађе (и не морамо да радимо ништа – чиста уживанција). Да виримо у туђе спаваће собе и преждеравамо се кад год стигнемо. Да пустимо олош да нас јаше и да желимо од малена да постанемо већи олош од њих: У се, На се и Пода се. Томе нас уче од колевке па до гроба. Култура насиља, злобе и похлепе је постала наша судбина. Ведри роботи радосно марширају у зарљај Велког брата. No Brain, No Pain, како би рекли наши стари пријатељи, који су, узгред буди речено, занат клања и орања развили до савршенства.

И зато, када лопата дође по вас, наместите онај ТВ осмејак на лице. Јер лепо је рекао Томас Ман, својевремено када је у Берлину гледао нацисте и разуларену масу која је на градским трговима спаљивала књиге: „Ови што данас спаљују књиге, сутра ће спаљивати људе“.

И тако и би.

Advertisements

2 мишљења на „Керуша, шест кучића и лопата

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s