Епигенетика – надмоћ ума над генима


Шта је то Епигенетика? Какве везе има наш Ум са нашим телом и здрављем?

Све донедавно се мислило да се гени самостално остварују, да се могу сами »укључивати и искључивати.« Такво понашање потребно је да би гени могли да управљају биологијом. Па ипак, наше разумевање се развија. У садашњим уџбеницима биологије и даље се наглашава моћ гена, међутим међу водећим научницима који се баве проучавањем ћелија рађа се радикално ново схватање. Сада се препознаје да активношћу наших гена непосредно управља околина, конкретно наша перцепција (интерпретација) околине. Активношћу гена управља околина преко процеса који се назива епигенетска контрола.

Epigenetics-640x426Тај нови поглед на биологију човека не сматра да је тело само механички уређај, него признаје улогу ума и духа. Будући да препознаје да променом своје перцепције или уверења својим ћелијама шаљемо потпуно другачије поруке и тако репрограмирамо њихово деловање, тај пробој у биологији је од кључног је значаја за све врсте лечења. Нова биологија открива зашто људи могу доживети спонтана оздрављења или се опоравити од повреда за које се сматрало да узрокују трајни инвалидитет.

Функционалне јединице живота су појединачне ћелије од којих се састоје наша тела. Иако је свака ћелија инхерентно интелигентна те може самостално преживети и када се одстрани из тела, у телу се свака ћелија одриче своје индивидуалности и постаје члан вишећелијске заједнице. Тело, у ствари, представља сарадњу заједнице од педесет милијарди појединачних ћелија. По дефиницији, заједница је организација индивидуума преданих промоцији заједничке визије. У складу са тим, иако је свака ћелија слободан ентитет, телесна заједница се покорава жељама и сврси свог »средишњег гласа«, онога што перципирамо као ум и дух.

Епигенетика човека више не посматра као неку врсту случајно насталог механичког уређаја, којим управљају од њега независни биохемијски процеси у телу, већ препознаје централну улогу ума и духа. Променом перцепције или веровања, шаљемо потпуно другачију поруку ћелијама у своме телу. Тако ментално-емоционална клима у нашем уму и веровања која негујемо постају од кључног значаја за успешно управљање нашим возилом. Међутим, брзо ћемо се уверити да одлука да променимо начин погледа на ствари, усвојимо позитиван поглед на свет и стресемо са себе непродуктивне негативности није довољна.

issue2epigenetics1_largeПоред свесног ума, како наводи Липтон, ми поседујемо и подсвесни ум, „супер компјутер напуњен огромном базом програмираног понашања“. Многи програми су инстинкти, неки су генетски наслеђени, али већину чине подсвесна програмирања аутоматски усвојена у најранијем детињству. Подсвесни ум је налик уређају, који аутоматски и без размишљања одговара на стимулансе из окружења на основу похрањених модела понашања.“ Мада верујемо да у рукама чврсто држимо управљач свога возила, огроман део нашег понашања је у ствари под контролом подсвесног ума, ауто-пилота. Тако већина наших реакција – одговора – не представља свесно деловање на основу перцепције конкретне стварности, већ механичко понављање: посезање за „запамћеном“ реакцијом, застарелим, неадекватним, понекад и (ауто)деструктивним одговором. Другим речима, немамо контакт са стварношћу, већ на њу пројектујемо даунлодоване програме, проглашавајући их за објективну стварност.

У тренутку усмеравања пажње (самопосматрања) на наше одговоре, који се одвијају аутоматски, добијамо информације о сопственој структури веровања и могућност да одаберемо свесно деловање. Чак и једноставно поређење са чињеницама – уколико су оне доступне – може дати информацију где је почела пројекција, ако смо спремни за то.

А на том месту се и доноси одлука да ли ћемо те информације употребити за рад на себи.
Или наставити да пројектујемо…

Биологија веровања чини разумљивим феномен спонтаних самоисцељења, плацебо ефекат и објашњава како наша осећања, мисли и расположења тако снажно делују на наше тело. Ипак, овај утицај није увек позитиван – аналогно плацебу делује и ноцебо ефекат, у случају кога негативне мисли шаљу штетни сигнал регулативним протеинима и воде у болест.

Липтон сматра да је самоисцељење примарни инстинкт у нашем телу, који бива затомљен наученим системима веровања. Одрицање од сопствене моћи у корист фармацеутских средстава на подсвесном нивоу шаље снажну поруку свим ћелијама у организму. Такође, редукционистички приступ лечењу, који делове организма посматра као изоловане целине, не одговара холистичким принципима, на којима су изграђени живи организми.

Медикаменти и операције м о ћ н а су оруђа када их се не употребљава преко мјере, м е ђ у т им идеја о чаробној пилули је фундаментално погрешна. Сваки пут када се медикамент унесе у тијело да би се поправила тјелесна функција А, неизбјежно долази до поремећаја функције Б, Ц и л и Д. Нашим тијелима и нашим умовима не управљају генетски регулирани хормони и неуротрансмитери. Нашим тијелима, н а ш им умовима, а тако и наш им животима управљају наша вјеровања… О, ви, маловјерни!“ (Брус Липтон, „Биологија веровања“).

Како делују наша веровања? Када ум процени да је окружење сигурно и подржавајуће, ћелије се баве растом и одржавањем организма. У стресним ситуацијама, у којима ум перципира опасност у окружењу, активирају се хормони стреса, неуротрансмитери разносе поруку о опасности по читавом телу и раст ћелија бива редукован. Енергија се другачије рапоређује у организму, повећава се прокрвљеност у рукама и ногама („бори се или бежи“) а ниво енергије, потребан за друге функције, своди на минимум. Све функције непотребне за одбрану се заустављају, да би се обезбедила резерва, док адреналинска активност троши огромне количине енергије на мобилисање механизама одбране. Тиме губитак практично постаје двострук, јер се заустављају и све оне функције, које служе производњи нове енергије.

Преусмеравање енергије у случају спољне опасности је веома здрава функција заштите интегритета читавог организма. Замишљена је за брзе и краткотрајне реакције у непосредној опасности. И док наше ћелије могу да издрже краткотрајне периоде стреса, дуготрајни стрес води до нарушавања функција тела и до болести. Нажалост, необично програмирање, коме смо изложени у „цивилизованом друштву“, је довело до приличне отупелости наших рецептора, тако да не само да не препознајемо отровне и штетне твари и не одбацујемо их, већ их сами производимо и добровољно уносимо у себе. Са друге стране, цивилизацијски софтwаре нас на основу модела веровања и условљености држи у стању непрестаног стреса због измишљених опасности и неостварених лажних циљева.

Тако, пре него што усмеримо своје свемоћне мисли на креирање најновијег модела БМWа, можда не би било лоше преиспитати веровања, на основу којих нам је баш он неопходан. Можда нас тема „путовање“ одведе даље него што претпостављамо…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s