Ствари које ће доћи


micallef_antony_judgment_dayСвојевремено је Џорџ Х. Велс, овде код нас углавном познат по научно фантастичним романима као што је „Рат светова“, написао један изузетно занимљив утопијски роман под нaсловом „Облик ствари које ће доћи“ (The Shape of Things to Come, 1933). Овај роман, нека врста „историје будућности“, разматра судибну човечанства све до 2106.године и представља у многим аспектима стварност која се одвија пред нашим очима: нестанак националних држава, успостављање тоталитарне економије, општег сиромаштва, незнања, чиповања, као и успоставу новог светског поретка у облику неке врсте Орвелове наднационалне државе, итд. Данас, поново читајући овај текст, не могу да се отмем утиску да се, као и код Замјатина и Орвела, овде ради о некој врсти нацрта за будућност, да је на делу реализација давно смишљеног концепта који ће настати на развалинама 2000 годишње цивилизације засноване на античкој филозофији и великим религијама, које су на заласку. Као и код сваког циклуса успона и падова људске судибине (Берђајев), сведоци смо убрзаног растакања света којег познајемо и доласком нових времена, које код многих људи буди страх од непознатог, од губитка ослонца под ногама заснованих на вредностима које су хиљадама година били оријентир и залога за стабилан живот.

Зашто заправо пишем овај текст? У виртуелној свакодневници безнађа,очаја и патње, страхова, заблуда, свет се поделио на традиционалисте – оне који не пристају на нове концепте људске будућности и који оштро критукују догађаје, и на апологете – безрезервне заговорнике нових промена, и који се залажу за реализацију овакве будућности по сваку цену. Иако не припадам ни једнима ни другима, лично мислим да је истина негде на средини. Историја, где је наша лична судбина само трептај ока, има своје циклусе, законе, успоне и падове. Вековна технологија владања, опште грабежи, глупости, егоцентризма и сл., заснована је на Људској Природи, које је очигледно непромељива и која је, као што ономад рече Достојевски – наша судбина. Према томе, ко год био на власти, какв год облик власти је у питању, свет ће увек изгледа бити подељен по жалосној оси коју је Велс добро уочио: на оне који имају (haves) и оне који немају (haves not). Зашто је то тако, има ли му лека, о томе неки други пут.

У сваком случају, када говоримо о традиционалним вредностима, човек не може да се отме утиску како је све то лабаво и релативно када се суочи са људском глупошћу, простим нагоинима, инстинктима и егоцентирчном борбом за опстанак. То можемо да видимо свакодневно у нашим животима: једно људско биће каже оном другом да га вишене воли (како то, одједанпут?). Растури породицу, уништи дечије нежне душе, уносећи и тугу и ожиљке за цео живот. Па онда та деца исто то раде својој деци кад одрасту. Други ратују и убијају друга људска бића у име идеала за које се после испостави да су иста она против којих су се борили само у другом паковању. Пљачка и отимачина која поприми гротескне размере у временима оштрих криза, када човек човеку постане вук, постају нова правила живота. Проради инстинкт чопора и нагона за преживљавањем.  Краде се на све стране устима пуних идеала и празних прича. Већина је живела, живи и живеће по начелу Усе, Насе, Подасе. И ту свака филозофија и узвишени идеали у прашњавим књигама престају да постоје. На све стране цветају разни „гуруи“, перачи мозга“, преваранти, алтернативне „Психотерапије“, све бизнис, све на продају само да се преживи и паразитира на оном другом. И сад, у том и таквом блату, тебе уче да останеш „нормалан“. Морал и вредности се продају као и свака друга роба. Једина данашња разлика у односу на прошла времена, је у софтицираним технологијама за управљање људима и људским пословима, свидело се то нама или не.

Живим близу прометне раскрснице и сваки дан слушам завијање сирена хитне помоћи која некуда журе да помогну. Немам ништа против да помогнем другима у невољи, чак сматрам да је то једна фундаментална вредност људских бића. Али, не могу а да се увек не присетим да исти они (или барем већина) који журе да помогну другима и којима су уста пуна човекољубља, представљају и праве лицемере: када седну да попију кафу и отворе новине у којима прочитају да је у Ираку убијено 100.000 деце, њима не заигра ни један мишић на лицу. Или слегну раменима. То је негде тамо далеко. И то су нечија друга деца. Није лако живети у свету глупости и лицемера. У свету оних којима је пуна гузица и нешто ђинђува једини пртаљаг на путу од колевке до гроба. Према томе, шта рећи а на заплакати.

Ако. Плакање је увек лековито.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s