Митови о самопомоћи или како преживети лудило популарне психологије


„Емоционална интелигенција“, „унутрашње дете“, „само-актуелизација „, „неуролингвиситчко програмирање“, „моћ подсвести“, „индиго деца“, „породичне констелације“ – језик популарне психологије је инфилтрирао сваки ниво наше културе, и убедио нас је да ћемо уз мало (квази)психологије и много веште комуникације и духовне акробатике да постигнемо све наше циљеве живота. Милиони незадовољних људи добили су „сламку спаса“ у виду разних „гуруа“, алтернативних „терапија“ и психо индустрије која се мери милијардама долара. Иза њих увек остаје духовна празнина, туга и незадовољство које је често много веће и траје целог живота. Многи људски животи и животи њихових ближњиих остају заувек уништени. Јер садржај наших живота нам нико не може дати. Или имаш или немаш.

Мит ПРВИ. Корен свих наших проблема је ниско самопоштовање.

090831-mind-brain-02Ауторка  једног од бројних бестселера из области популарне психологије и самопомоћи,  Луиз Сено, инсистира да „ако стварно волимо себе, све у нашим животима ради“, и тврди да је ниско самопоштовање извор сваког друштвеног обољења, од гојазности до агресије?!

Међутим, у озбиљној психологији и сродним духовним и филозофским гранама, сви докази указују на то да наше самопоштовање и лични рејтинг не предвиђа квалитет наших односа, нити колико дуго ће они трајати. Чак шта више, високо самопоштовање не мора зауставити децу да пуше, пију, узимају наркотике, или постају сексуално активни у раној младости. Постоје бројни научни радови који објашњавају да ниско самопоштовање уопште не утиче на пораст деликвенције и других облика неприлагођеног понашања, што је чињеница која је потпуно супротна популарним уверењима.  Дан Олвеус, како пише у својој књизи Малтретирање у школи и шта можемо да урадимо,  је открио да у већини школа насилници нису патили од слабог самопоштовања, већ сасвим супротно. У многим студијима може се прочитати да људи са високим самопоштовањем  доследно оцењују себе као више атрактивне, популарне, социјално веште и интелигентније од просечних људи, али независна и објективна процена оваквих тестова баш не подржава овакве тврдње. Наука сугерише да се, ако је наше самопоштовање врло високо, можемо осећати одлично, али и да је то обично једна велика илузија која води у бројне неспоразуме и разочарења..

Сви ми уствари стално правимо компромисе са собом и другима, и радимо глупе ствари небројено пута, тако да често завршимо жалећи због онога што смо рекли или урадили. То је врло људски и део је нашег бића. И када се често осећамо лоше због таквих ствари, то је у ствари најбољи животни пут да разумемо себре и ствари око нас, и да се покренемо да урадимо нешто поводом тога.  Комичар Џеј Лено је својевремено рекао у једном интервјуу: „Мало ниског самопоштовања је заправо прилично добро.  Можда ниси најбољи на свету, но то само значи да би требало да се потрудиш мало више. „Самопоштовање није гориво које се мора стално доуњавати, ако желимо да дођемо до нашег одредишта. Много је корисније за нас да га посматрамо као барометар напретка, пружајући сталну повратну информацију о мудрости наших избора и исправност наших акција.“

Мит ДРУГИ. Можете да контролишете свој живот

Људска жеља да држе све ствари под контролом, да контролишу своје и туђе животе је ужасно јака, толико јака да ће наши мозгови чак створити илузију контроле наметањем решења о случајним догађајима. Као што су психолози Витсон и Галински показали 2008 године, у стручном раду за часопис „Наука“ (Science), људи лишени осећаја контроле су далеко више склони да виде слике у обрасцима случајних тачака, као и прибегавању сујеверним веровањима и теоријама завере.

Године1970, психолог Џонатан Ротер је открио да смо ми, као људска врста, склони да се поделимо у два табора: на оне који сматрају да су ствари које нам се дешавају руковођене спољним силама, (Божја воља, судбина, ванземаљци…), те да мало шта можемо урадити да то променимо (екстерни локус контроле) и оних који себе виде као мајстора сопствене судбине (унутрашњи локус контроле). Наша култура нас охрабрује да верујемо да је јака унутрашња контрола добра ствар. Mеђутим, таква оријентација нас ставља пред огромна искушења и притиске да не погрешимо и поставља нам императив да увек морамо да направимо праве и квалитетне изборе у многим животним ситуацијама. Не чуди онда да су људи са високим интерним локусом стално подложни високом степену кривице, притиску савршености и перфекционизма, анксиозности и само-оптуживања.

Живот може бити застрашујуће непредвидив и недокучив с времена на време. Сви ми би требало да имамо неку меру контроле и духовне оријентације да бисмо га учинили подношљивијим. Међутим, повремено је потребно да верујемо Животу и себи самима и да пустимо да се ствари просто дешавају, а не да се очајнички трудимо да чврсто држимо управљача све време. Својевремено је велики познавалац митологије, Џозеф Кембел, луцидно приметио да „морамо имати вољу  да напустимо своје чврсто скројене животне планове и да прихватимо чињеницу да живот увек чека на нас, ма колико то било болно или у нескладу са нашим (често) нереалним очекивањима“. Проблем је у томе што веома мали број људи има довољно храбрости да одустане од контроле у таквом степену и да стрпљиво чека и дела стварајући услове за промене које ће доћи.

Мит ТРЕЋИ. Никада не можемо бити превише самопоуздани.

На многим курсевима из вештина комуникације, или психолошке самопомоћи, прича се о томе како је асертивно (самопоуздано) понашање златни стандард комуникације, који обећава да ће нас научити како да успоставимо платформу узајамног поштовања са другим особама, неку  врсту алата путем кога можемо успешније да се боримо за себе и да обезбедимо да се наш глас чује, без потребе да икада прибегнемо агресији. Али, да ли се теорија и пракса асертивности заиста подударају?

За почетак, испоставило се да заиста можете имати превише наводно добрих ствари у свом комуникацијском репертоару. Данијел Амес и Францис Флин открили су алгоритам који су назвали „Златокоса“, и то у радним окружењима запослених особа, у којима је, наводно, асертивност главна техника комуникације у успостављању добрих и ефикасних међуљудских односа. И шта су открили?  Запослени сматрају превише асертивности  једнако проблематичним као и премало.

Када мало пажљивије погледате асертивне технике саме по себи, убрзо постаје јасно да је асертивност игра у којој је ваш суптилни циљ да одузмете право гласа оном другом учеснику у комуникацији. То је у пракси исувше често нека врста „замагљивања“, или манипулације, где људи стратешки одобравају нешто што онај други каже, како би што неприметније заправо спроводили своје сопствене циљеве и планове.  Или, када је у питању „негативна“ асертивност, где људи каобајаги прихватају туђу критику, или изражавају слагање са туђим мишљењем, али у ствари истовремено гурају своје захтеве, или намећу своја мишљења.

Мора се приметити да је то прилично Макијевалистички концепт. Асертивност и сличне комуникацијске и психолошке технике (НЛП, пословна конверзација, афирмација, итд) више личе на играње шаха, а не на разговор, и требало би да нам буде јасно да је то само алат да оне друге приморамо на подчињавање нашим захтевима и циљевима. Како уопште можемо да имамо истинско поштовање и однос са неким ко покушава да нас изманипулише? Већина књига о асертивности су заправо приручници о томе како да стекнемо предност у односу на друге људе. Они сигурно имају своје место у нашим вештинама комуникације и психолошког живота, али се не треба заваравати: пасивна агресија је ипак агресија.

Мит ЧЕТВРТИ. Требало би да увек искажемо своја осећања.

Све до 1960-тих година прошлог века, озлоглашена британска емотивна затвореност, или „крута горња усна“, је универзално сматра врлином, али данас се потискивање емоција сматра кореном бројних психолошких и физичких проблема. Док западна истраживања као доказ нуде убедљиве везе између потиснутих осећања и здравствених проблема, како ћемо објаснити чињеницу да је јапански култура, у којој је потискивање одређених емоција активно охрабривано, такође производи најздравије светске грађане?

Чак и на Западу последњих година постоји све више доказа да слободно исказивање емоција није увек нужно најбоља стратегија. На пример, амерички аутори са универзитета у Бафалу наводе да су после трагичног уништења Светског трговинског центра 11. септембра 2001, открили да су сведоци, који су игнорисали захтев да сниме или запишу своја осећања, заправо прошли боље психички и физички од оних који су пристали да забележе и слободно искажу своје емоције. И док смо рутински учени да „пуститмо свој бес“ и да је то добро за нас (многе алтернативне психотерапеутске методе проповедају ове правило), разматрајући 40 година истраживања и доказа, које је водио професор Џефри Лор, водећи клинички психолог са Универзитета у Арканзасу, наводи нас да закључимо како израз љутње, и пуштање емоција да слободно „излећу напоље“, заправо појачава осећање агресије.

Наши осећаји имају виталну улогу у нашим животима, али увек треба имати на уму да нам је еволуција љубазно дала већи кортекс (разум и мишљење), тако да наш ум не мора да буде у милости емоција све време. Постоји танка линија између емотивне експресивности и емотивног обуздавања и сваки чин има своје предности и мане, зависно од ситуације у којој се налазимо. Зато уопште није мудро да се ове ствари трпају у један те исти кош, јер њихово правилно разумевање може да побољша и наше разумевање и понашање у многим животним ситуацијама.

Мит ПЕТИ. Сви треба да будемо срећни.

Индустрија самомпомоћи и разни „тренери“ и „гуруи“ који цветају као цвеће после кише („Како бити успешан у послу и љубави, како зарадити милион евра, шта мисле жене а шта мушкарци, како сачувати брак и децу и сл“),  нуде хиљаду рецепата за то како се срећа може постићи, али најновија истраживања показују да чак и позитивне емоције имају мана, посебно због начина на који утичу на наш процес обраде информација из спољног света. Не само да су срећни („позитивни“) људи више лаковерни, склони наивном резоновању и доношењу брзих одлука и непроверених решења, већ сувише оптимизма и срећног расположења може да утиче на формирање више предрасуда у нашим ставовима и реакцијама. Бити превише срећан, испоставило се, може да повећа расизам и сексизам у нашим ставовима и нашем мишљењу! А то сасвим сигурно повлачи као последицу слабије напредовање у животу и у пословном свету и каријери.

Али, чак и ако се узме у обзир да је ово мала цена која треба да се плати, увек се треба сетити да може постојати стаклени плафон на нивоу среће коју можемо постићи. Хипотеза „Хедонистичке покретне траке“ наводи да, иако су наши мозгови осетљиви на изазове стално нових задовољстава, познато је да нова задовољства временом престају да нас подстичу у истом степену. Нови аутомобил може нам дати почетно узбуђење, али временом се наше задовољство постепено губи и ми почињемо трагање за нечим додатним, или потпуно новим, како би одржали или повећали степен нашег осећаја задовољења или среће. Осим тога, многа истраживања показују да смо склони да своју личну срећу дефинишемо као тачку скупа према којој гравитирамо у нашим нереалним очекивањима и илузијама, без обзира на наше реалне прилике и стварне способности које (не)поседујемо. Материјалистичка култура у којој живимо само додатно комплкује ове односе јер изједначава материјалне ствари са осећањем среће, а не ретко и смислом живота уопште.

Културе много старије и мудрије од наше схватиле су да је грешка изједначити срећу само са позитивним емоцијама. Аристотел је тврдио да еудаемониа (често погрешно преведено као „срећа“) заправо значи „људски процват“, и да нужно обухвата догађаје и искуства која не морају произовести „осећам се добро“ стање. Модерна психологија се слаже да осећања задовољства и среће јесу се умесан нуспродукт живота и живљења, много више него некаква награда коју само треба зграбити. Натанијел Хоторн нам је дао поетски, али прилично тачан опис ове ситуације: „Срећа је као лептир који, када јој се упорносе тежи увек ван нашег домашаја, али који, ако ћете сести тихо, може сићи ​​на вас „.

Постоји још много техника и принципа овог лудила које се зове популарна психологија, алтернативне психотерапије, нових филозофских и религијских покрета „буђења“, „Тајни“ ових или оних, итд. који нису наравно стали овде. Живот се не учи у New Age покретима, популарној психологији, квази религијским и квази духовним покретима. Живот се заснива на здравом разуму, искуству, критичком промишљању и – размишљању. На искуству генерација које су нам претходиле и које су нам оставиле духовне и моралне оријентире у примарној породици, религијским и филозофским записима, а затим и у ширим друштвеним контекстима. И наравно, живот се заснива пре свега на индивидуалној мудрости, креативности и интелигенцији, која на жалост често  не станује у главама многих људи. Отуда толики број превараната, алтернативних психотерапија, и квазирелигијских и псеудо филозофских „духовних“  покрета који опако чачкају по главама несрећних људи, правећи ужасну и често непоправљиву штету. Претварају људе у хрчке на точку у кавезу, који се стално врте у једном истом кругу, од колевке до гроба. И који трче за својом срећом, за спасом сопоствене душе у потпуно погрешном правцу. Јер, не живи се само од хлеба. Када би било тако, на овој планети људи не би више становали.

Хрчак у кавезу окреће точак. Ја нисам хрчак. Нећу кавез и нећу точак. Ја хоћу да мислим својом главом, да учим од других паметних људи чак и када ме то заболи. Хоћу да волим живот. Јер то је суштина: живот сам по себи

Advertisements

15 мишљења на „Митови о самопомоћи или како преживети лудило популарне психологије

  1. SVE SKOLE ….SVE KNJIGE SVETA…SVA PRAVILA I „NEPRAVILA“…. A SVE SE SVODI NA TO DA JE SAMO LICNI DOZIVLJAJ MERILO SRECE…SVA FILOZOFIJA SVETA LEZI U TOME…

  2. Задивљена сам степеном сличности у размишљањима са аутором овог блога! Сјајан пост!
    Мојој ћерци,и сину (8 и 7 година), када приметим одређене утицаје из средине којима се они конформистички приклоне, често имам обичај да кажем: „Не дозволите да постанете огледни пацови ни овце за шишање. Човек мора да мисли својом главом“ Свесна сам да ће та борба да изграде сопствени став бити веома тешка!

    • to je tačno. nama kao roditeljima jedino preostaje da se borimo da decu osposobimo da MISLE, i da im damo alate da žive ovaj žvot kao ljudska bića a na kao stvar…što god da rade u životu. To je valjda i najveći uspeh nas kao roditelja 🙂

  3. Veoma kompetentno.

    Kako vidim, većina se prepoznala u ulozi roditelja razapetih između zadatka da se sopstveno potomstvo liši zamki koje smo i sami upoznali, a sa druge strane straha da se na „upadne“ u nove. Razmišljanje o tome, „privilegija“ je, ubeđen sam, manjine.

    Najteže mi pada (u ulozi roditelja) neka vrsta spletkarenja sa samim sobom, jer deca imaju „radare“ za te i slične vrste „neisrenosti“. Pišem pod navodnicima, jer je uistinu reč o kompromisima, koje kao odrastao (i trebalo bi oformljen ili barem na putu sticanja zrelosti) čovek umem da objasnim sebi i drugima. Čini mi se svima, osim svom potomku.

  4. Temeljito obradjeno, ali mi daje ipak utisak pristrasnosti, koji se može pripisati i bilo kojoj drugoj teoriji, uključujući i nabrojane u tekstu. U suštini, vrlo je pojednostavljeno i podseća me na tekstove koji razbijaju mitove o zdravoj hrani, gde nam se ukazuje na to da, u stvari, ništa nije zdravo zato što … Oduzimanje iluzija. A šta ćemo bez njih?

    Loše je da budemo list na vetru. Podjednako je loše da budemo opsednuti kontrolom nad svojim životima. Loše je ako smo religiozni, ali je loše i ako nismo….itd….itd. U stvari, ko sme da tvrdi da je nešto stvarno tako kako ga pojedinac vidi, ma iz kog ugla gledanja?

    Komunikacija i manipulacija – dve dobre druge. Svaka komunikacija može biti shvaćena kao svojevrsna manipulacija, uključujući i ovaj tekst, pa i moj komentar, zar ne? 🙂 Muzika, film, reklame, štampa – sve je neka vrsta manipulacije.

    Efekti teorija – raznih. Šta sve može autosugestija? Zašto se ne uzme, u krajnjoj liniji, u obzir placebo efekat? Malo li je čak i da je to jedini efekat pomenutih „terapija“. Jedino u čemu se slažem je da razne kurseve vode ljudi koji ni ne slute čime se poigravaju, a mnoge ljudske jedinke nisu dovoljno jake da savladaju to rovarenje po mozgu i duši. Dalje, postiji odredjeni procenat tih „gurua“ koji idu na smišljanu manipulaciju iz čistog koristoljublja koje prevazilazi cenu uplaćenog kursa, i dostiže razmere potčinjavanja slabijih jedinki i njihovog dugotrajnog eksploatisanja.

    Ne bih brkala samopouzdanje s narcisoidnošću. I još manje trpala samopoštovanje u taj gužvanjac. Činjenica jeste da mahom imamo problematično i samopouzdanje i samopoštovanje. Sticaj okolnosti me je doveo do toga da pročitam gomilu knjiga u vezi s dečjom psihologijom i poremećajima pažnje i ponašanja i slažem se sa autorima da mi svoju decu sakatimo. Ne umemo da im razvijamo zdravo (akcenat je na „zdravo“) samopoštovanje i samopouzdanje. Na primeru ADD ili ADHD deteta u ranom uzrastu je moguće videti šta čini nesigurnost i kako vodi ka agresivnosti, u pokušaju dobijanja toliko željene i potrebne pažnje. Zahvaljujući tome naučila sam i kod odraslih da prepoznajem obrazac privlačenja pažnje, makar i negatvne. I sa zaprepašćenjem zaključila da je neverovatan broj medjuljudskih odnosa baziran upravo na privalečenju negativne pažnje. A mi uporno deci razvijamo ili kompleks niže ili kompleks više vrednosti, oba podjednako problematična. Pri tom nam izmiče cilj: ZDRAVO SAMOPOUZDANJE.

    Nije važno kakav utisak ostavljamo na ljude oko sebe, nego je bitna suština. Neko ko se postavlja drčno, bahato, nadmeno i samouvereno najverovatnije ima mizerno samopouzdanje i još mizernije samopoštovanje, a sve što vidimo mi spolja je samo maskirajuća poza, vapaj, protest, miš-maš žalosnih emocija i davno povredjenog deteta.

    Da pogledamo malo i bolesti. Moje iskustvo je da i psiholozi vrlo uzimaju u obzir njihovo psihosomatsko poreklo. A u narodu od vajkada postoje reči tipa: „Ugasio se kao sveća“ , „odustao je od života“, „umro je od tuge“ . Znači da na zdarvlje možemo sami uticati u oba smera, zar ne? I to i niej neki novitet.

    Lično mislim da ne treba ništa od svega pomenutog u Vašem odbacivati, samo se ne treba ničeg držati kao pijan plota. Ni skakati u bunar ako nas neko ubedjuje da ćemo posle toga vaskrsnuti. Ali, naša duša i naš mozak i život kao pojava uopšte previše su velika nepoznanica da bismo smeli sa sigurnošću da tvrdimo da smo spoznali sasvim i neprikosnoveno bilo koju njegovu tajnu. U medjuvremenu, treba raditi na sebi, težiti ipak unutrašnjem osećaju zadovoljstva i ispunjenosti, koji ne bi trebalo da je baziran na materijalnom i na tom putu uzimati iz raznih teorija i tehnika ono što nam pomaže i čini nas boljim.

    Izvinjavam se na dužini komentara, ali tekst je jako kompleksan i, po mom mišljenju, zaslužuje više angažovanosti čitaoca od prostog lajka ili slaganja/neslaganja.

      • Pazljivo sam procitala i tekst i komentare – tekst je dobar a ima i odlicnih komentara. Zasto je tekst „samo“ dobar a ne i odlican? Zato sto „pati“ od istih manjkavosti od kojih i sve navedene teorije o samopomoci – nepotpun je. Ne zaro sto je los, vec zato sto ne postoji apsolutan i za sve zadovoljavajuci, uz to i jednostavan odgovor na tako slozeno pitanje koje se odnosi na ostvarenje covekove potrebe za srecom i smislom. Anticki a potom i ostali filosofi i naucnici koji su se bavili ljudskom dusom, imali su svoje teorije o vestinama postizanja dobrih odnosa sa samim sobom, sa drugima, o psihickom i fizickom blagostanju. Ali, stari, iskusni lekari a potom i psiholozi i psihoterapeuti znaju da na vratima njihove ordinacije uvek moze da se pojavi neko ko se nece uklopiti ni u jednu dotad otkrivenu teoriju o ljudskom ponasanju, tipologoiji, problemu medjuljudskih odnosa, ko ce prevazilaziti njihovo dotadasnje znanje… Zivot i ljudi i pojave su uvek siri od kalupa u koje, iz najboljih namera, pokusavamo da ih svrstamo i smestimo.
        Ono sto je svakako vazno jeste da nas jos kao male nauce da mislimo svojom glavom, da razlikjuemo dobro od loseg, da shvatimo da se novcem ne moze sve ni kupiti ni obezbediti, iako je nesumnjivo vazan, da otkrijemo, kada odrastemo, ko smo, zapravo, i sta nas cini srecnim a da bismo postigli srecu po nasoj meri dobar je svaki moguci nacin koji ne steti ni nama ni bilo kom zivom stvoru!
        Darku Tadicu hvala sto se potrudio da nam ponudi post vredan razmisljanja i ove diskusije.

      • nadja, hvala na komentaru…tekst je zapravo pisan kao parodija na industriju samopomoći i kvazi psihoterapijskih New Age metoda protiv kojih sam svim srcem…:)

  5. Darko, Vas tekst je u svakom slucaju i te kako koristan, jer razbistrava „maglicu“ oko svih mogucih knjiga na temu „kako da…“. Uz to ima i kvalitet koji izuzetno cenim – duhovitost. Mnogi ljudi su inteligentni, ali nisu duhoviti. Medjutim, oni koji su duhoviti, svakako su i inteligentni. Bilo mi je zadovoljstvo da citam Vas tekst. Sve najbolje Vam zelim, obradujte nas jos kojim postom na neku vaznu temu.

  6. Повратни пинг: Tamna strana meseca | Kreativno pisanjeKreativno pisanje

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s