Комуникацијски митови о спашавању љубавне везе


2010-11-09-brokenheartДобра комуникација спашава партнерске (љубавне, брачне) везе! Колико сте пута у животу чули или прочитали овај највећи од свих митова у популарној психологији? Многи људи су покушавали да спасу своје емотивне везе са другим људима тако што су одлазили у саветовалишта, код породичних терапеута, код свештеника, најбољих пријатеља, или су гутали књиге из области популарне психологије, у покушају да „правилно комуницирају“ и спасу своје емотивне односе са супротним полом. И шта се обично десило? Ништа. Иза свих тих сеанси обично уследи неизбежна катастрофа и горак укус у устима да вам „добра комуникација“ није била ни од какве помоћи. Што је још горе, ситуација је постајала још лошија него што је била на почетку. Зашто?

Пре свега зато што у људским односима доминирају емоције и себичност, као две кључне одреднице нашег понашања и мишљења. То је просто у људској природи. Нико не спори да су комункацијске вештине важне у међуљудским односима, али само до извесне мере и тамо где емоције нису интензивне и где наша природна себичност није на великим искушењима. Зато је идеја о томе да ћете добром комуникацијом и вештим техникама решавања проблема спасти своју везу са другим потпуна илузија. Када сте срели свог партнера на почетку везе, никаквих проблема у комуникацији није било, зар не? Одлично сте комуницирали, ведро решавали животне проблеме, није било непремостивих препрека које се нису могле пребродити. Били сте и стрпљиви и толерантни, широке руке и душе док сте у другоме видели прави духовни (неко и материјални) интерес, итд. Међутим, временом ствари често крену наопако из бројних разлога и тада наша права природа, она дубоко испод површине постане видљива. Појаве се разлике у карактеру, васпитању, погледу на свет, интресима, итд итд, емоције се охладе, живот притиска бројним недаћама. И ви онда претпоставите да ће сада вешта „добра комуникација“, асертивне технике, пажљиво слушање, добар избор речи и томе слично напрасно поправити ствар? Неће. Јер није ствар у комуникацији него у структури личности, у нашим повређеним емоцијама, љутњи и сујети, у нашим менталним обрасцима са којима смо одрасли и које никада не напуштамо. Људи се јако тешко суштински мењају: сетите се оне изреке „вук длаку мења, али ћуд никада“. Потребни су тектонски поремећаји, да би до суштинских промена дошло, а оне се веома ретко догађају,а код већине људи никада. Тако да разлог распада неке везе није у комуникацији коју треба поново да „учите“, већ у ослањању на здрав разум и покушај да се превазиђу фундаменталне разлике због којих је комуникација престала да функционише, и да се пронађе компромис и заједнички интерес ако постоји. Јер сетите се мало: нико не жели да комуницира са партнером са којим је изгубио емотивну везу, нити да комуницира се неким ко је бесан, љут, љубороморан, критичан, без аргумената, или несигуран.

Добра комуникација нема никакве сврхе тамо где постоје „вруће“ емоције и где је угрожена урођена људска себичност, и где су разлике међу људима толике да никаква комуникација не може учинити да се оне премосте. Боље решење је у прихватању такве ситуације и хлађењу емоција, и тек након тога комуникација може донети некакве резултате, који немају никакве везе са спашавањем везе или „поправком“ оног другог, за кога смо мислили да се путем „добре комуникације“ може променити, „приволети разуму“ или шта год већ. Сетите се, да је увек у бољој позицији онај који нешто неће. То што то нисте видели (или хтели, умели да видите) на самом почетку везе је ваш проблем, а не оног другог. И са тим ћете морати да живите. Што уопште није лоше. Живот је леп, зар не?

Advertisements

5 мишљења на „Комуникацијски митови о спашавању љубавне везе

  1. Nečije „neću“ je uvek jače od „hoću“ druge strane. Mada, čak i kad se odnos više ne može popraviti i nema smisla dalje ga održavati i mučiti se, nije loše uspostaviti kvalitetnu komunikaciju u cilju civilizovanog razlaska, posebno ako su tu i deca. Nigde ne piše da bivši partner ne može biti dobar prijatelj, ako se vreme partnerstva potrošilo.

    • hmm, da, slažem sa većinom, osim ovog poslednjeg „dobar prijatelj“…šta znam, možda pevše balkanske krvi i ćudi, đavo će ga znati 🙂 🙂 hvala na comment komunikacija je najvažnija ipak!! 🙂

  2. „Добра комуникација нема никакве сврхе тамо где постоје “вруће” емоције и где је угрожена урођена људска себичност, и где су разлике међу људима толике да никаква комуникација не може учинити да се оне премосте“
    sjajno ! vise puta sam sama sa sobom pokusavala da dodjem do slicnog zakljucka, ali mi je izmicao…. kad nestane „zajednistva“ nikakva komunikacija vise ne pomaze…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s