ЛАЖИ МЕ, Пинокио


ПРВА цигара после знојења. Соба зауДАРА на размењене телесне ТЕЧности. У мене зури пар непознатих бадемастих очију. Време је за плаћање рачуна. Буљим у плафон. Знам шта следи. И оно СЛЕДИ.

Јел ме волиш?

Наравно да те волим.

Лажеш.

(пауза)

Лажеш ко пас.

Трудим се да не трепћем. Не дишем. Камена фаца. Сфинга. Мушкарац у мермеру. Скенер бадемастих зеница помно испитује моје лице. Тражи трагове лажи, тренутак слабости, помицај нерва који разоткрива. Визуелни сигнали се декодирају у дубоко у подсвести. У рептилском мозгу, лимбичком систему, казану наших почетака. Смрдљивој кухињи нагона, навика, и наших слабости. Пракомјутеру који увек будан и беспрекорно ради. Чак и када спаваш. Готово да могу да чујем шкљоцање његових точкића, таласање плазме, крчање вијуга, и зујање нервних импулса који носе информације брзином светлости до тамо и натраг. У казану подсвести лежи ТАЈНА. Бадемасте зенице то непогрешиво знају. Генетски програм који не можеш зајебати.

Колико?

Шта?

Колико ме волиш?

Скенер почиње да њуши моје тело. Испаравају мириси лажи. Ни моје лонче прасвести се не да зајебати. Ђубре једно недојебано, емитује вибрације истине упркос дивовских напора свести да га спречи. Скоро да сам се усро. Прднем гласно. Очајнички покушавам да га зауставим.

До неба  и назад. Као Вулкан. Небо пред олују. Умро бих без тебе.

Лажеш, скотино. Зашто? Зашто лажеш?

Зашто људи лажу? Ни због чега, а из гомиле разлога. Лажу чим зину. Лажу и кад треба и кад не треба. Лаж је чизма од седам миља и увек стигне пре истине. И тако истина обично постане лаж. Лаж уме да буде грозна али и лепа.

Не лажем, бре глупачо. Стварно те волим. Од првог тренутка кад сам те срео. И ухватио тај бадем у твојим очима.

Стварно?

Тај поглед звери и срне у једном телу. Имаш фантастично дупе.

Будало. Ајде, искрено. Зашто ме волиш?

Сви ми лажемо. Беле лажи обично. Лажемо децу, лажемо жене, мужеве, познанике, кумове, шефове на послу, полицајце, докторе, родитеље, лажемо увек и заувек. И ту нема лека. Зато је и написан Пинокио. И она изрека да су у лажи кратке ноге. Не би то био неки проблем. Проблем је томе што ми волимо да лажемо и ДА НАС ЛАЖУ. Е то је енигма. Зове се људска природа. Себична, грамзива, која мисли само на своју гузицу.

Видим да лажеш. Стварно си дебил.

Бадемасте зенице постају опрезне. Аларм звони у њиховој подсвести. Систем преваре почиње да попушта. Ако ускоро не што не предузмем, подсвест ће ме разбуцати ко свиња корито. Преостаје још само једна ствар. Да будем убедљив. Да поверујем у то што не мислим. По томе се врхунски лажови разликују од обичних. Они толико верују у то што говоре, да не постоје скривени сигнали који откривају лагање. Јесу ретки, ал су врхунски мајстори. У стању су да зајебу и машину за лажи. Они не муцају, не зноје се, немају асиметрију лица, тако карактетристичне за лажове. Зенице им мирују, а тело је увек опуштено. Прелазим у напад. Скретање пажње као тактичи предах. И широки осмех на лицу. Штипнем сису.

Ти и не знаш колко те волим, будало једна. Не бих могао да живим без тебе. Видиш шта сам ти купио. А?

(смех, мешкољење, испада сиса из чаршафа)

Баш си крелац, нисам то очекивала.

Смеју се бадеми, одговарају на мој заразни осмех. Чудо једно. То што смо генетски програмирани да реагујемо на туђ осмех. Кад ти се други људи насмеју, осмехну, у аутобусу, на улици,на послу, у кревету. Одмах се и против воље осмехнеш. То је заразно, ко трипер. Лепа реч гвоздена врата отвара. И још је чудније што нисмо у стању да разликујемо прави од лажног осмеха. Зато се зајебемо толико пута у животу.

Бадеми устају из кревета. голо дупе вири из моје изгужване кошуље. Бадеми су срећни, певуше, увијају куковима, кувају кафу. Искрадем се у куптило. Стајем у огледало.  Тражим знаке лажи. Ништа. Исто глупо лице малог носа буљи у мене. До јаја. Лажеш колко ти душа иште и ништа се не види. Царски. Почешем муда и одма ми боље. Зујање скенера се приближава мирише на кафу.

Бубашваба стругне под тепих. Седамо за астал. ОСтаци синоћне пице. Бадемасте очи ме гледају заљубљено. Или лажу. Јебем ти живот, никад не знаш на чему си. Ћутимо. Ухвати ме неиздрж, оћу да бацим поглед у купатило. И оно огледало. Искористим тренутак непажње и бацим поглед. Из њега гледа Пинокио. Јеботе он.

Све је истина. Кеве ми, да ми умре баба. Не верујеш?

Advertisements

20 мишљења на „ЛАЖИ МЕ, Пинокио

  1. Pa ne znam jesi li primetio da je svima simpatičan ovaj tvoj post? 🙂
    Stvar je u prezentaciji, ti si to tako dobro uradio da prosto nije važno voliš li je ili ne, čak što više mi ti ni ne verujemo da je ne voliš.. ko ne bi voleo takve bademaste okice i sve ono ispod čaršafa 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s