Шест минута

Мислили смо на пиво док смо седели и чекали да нас неко купи. Добро хлађено. У кригли. То сам сваки дан гледао у излогу кафића преко пута радње. Укочила ми се буља од тврде клупе, док се овај до мене стално чешкао по гуртнама и спољном џепу (без дугмића) и уздисао ко да му је последње. Онај десно од мене је седео и само ћутао, ладан ко шрпицер. Ствили су га да седи мало накриво, тако да су му се ручке умрсиле и поквариле изглед. Повремено га мунем у ребра да видим јел још жив. Било је ту и неких са сисама, у розе боји и светлоплава и зелена, углавном шарено друштво. Слика свакодневнице. Повремено би неко ушо, мало би нас загледао, пробао пред огледалом, углавном жене, и поново нас вратио на клупу. Мене је једна дебела јутрос крвнички отресла, дрндала ми рајсфершлус на глави, једва сам жив и непоцепан осто. Ко зна шта би било да ме није спасла продавчица, она нова, што има провинцијски акценат.

-Колко си ти већ овде, пита онај без дугмића.

-Месец дана, кажем. А ти?

-Три месеца. И још ме нико није купио.- Уздахне, мислио сам да ће да пусти сузу. – То је зато што ништа не вредим, опет ће он суморно. Видим, глас му дрхти. Би ми на секунд жао, ал ко га јебе, мислим се, боље ја први да одем него он. Тај је зрео за рециклажу, или да оде некој будали на снижењу, па да остатак живота проведе у ормару, у нафталину. хехе. нафталин је за будале.Прошло је тако још пар сати и два купца. Два. Катастрофа.

– Имам лош предосећај, одједанпут бупну онај лево, за ког сам мислио да ће први да звекне. Видим, стварно му није добро, сав се отромбољио, згужвао, као да ће да се рашије сваки час. Једно дугме напред му се отшило и клатило само што не отпадне. Нека чудна језа ми прође кроз поставу. Крајичком ока погледам остале. Онај десно се нешто удубио у мисли, нервозно врти бочни рајсфершлус. Оне три кокошке на горњој полици непрестано нешто торочу и оговарају кожне чизме преко пута, које очигледно из неког разлога не подносе. У том тренутку зачу се звонце на улазним вратима и у радњу нахрупи дебела нафракана громада. Газдарица. И господар наше судбине. По злом погледу којим нас је ошинула одмах сам знао да је левак био у праву. На хоризонту се спремала олуја. А ја ћу постати њен део.

Са врата је почела да се дере на особље, вртећи и шуштећи рачунима, папирима, извештајима и чиме не још. Продавчице су је престрашено гледале и нешто тихо одговарале, повремено бацајући поглед у нашем правцу. Сказаљке на часовнику преко пута наше полице показивале су да је остало још шест минута до затварања. ШЕСТ МИНУТА. Одједанпут, дебела наказа дрекну нешто, баци папире на под, и упути се ка нама. Ка мени. Право у мене. Претрнуо сам од страха. Као у неком успореном филму видео сам да за њом иде и једна од продаачица ширећи огромну црну кесу. Од страха ми се отвори задњи расјфершлус и подигоше ручке на глави. ЦРНА КЕСА. То је значило само једно. Рециклажа. Отпад. Сигурна смрт. Питање је само било да ли сви или неко. У секунди сам одлучио да ја НЕ БУДЕМ ТАЈ НЕКО. Обузе ме нека чудна снага, енергија је шиштала кроз моју поставу, набрекоше кожни делови и бочна ојачања. Без борбе се нећу предати. Јебеш живот ако будем пизда. Дебела је прво зграбила оног десно, коме дугме отпаде и он нестаде у црној кеси. Вештим маневром успео сам да као случајно склизнем с полице и у два стрмоглава окрета заврших на поду где ме дочека дебела ножурда и једним прецизним ударцем штикле одбаци преко пута право иза полице са чизмама. Опрезно сам провирио, додуше мало наопако, али довољно да видим страшан призор: покољ ташни је био у пуном јеку. За оним без дугмиће оде и онај лево, па једна пословна актен ташна, два ранца и торба за козметику. Дебела је махнито грабила и трпала у кесу све редом. Последње одоше оне три кокошке са горње полице. Након тога завладала је громогласна тишина. Чуло се само како су сказаљке на часовнику тихо кврцнуле, и показале да је осам чсова. Шест минута је прошло. Најгорих шест минута у мом кожно постављеном животу. Одахнуо сам тихо да ме не чују. Скривен иза чизама успео сам да дочекам јутро. Тада, као што то обично у животу бива, у радњу уђе једна фиина млада жена која ме је одмах спазила онако забаченог међу чизмама. Купила ме одмах, без размишљања. Било је то као љубав на први поглед. Чак су јој и дали попуст само да ме се реше. Ионако ме никад нису волели, јер нисам тео да играм како они свирају. Увек сам мислио својом главом и имао већу резолуцију него они остали, просек. Добио сам и ја свој дом.

***

Често док пада киша, седим на прозору и посматрам парк преко пута стана у коме сада живим. Према мени су добри ,нарочито моја нова газдарица која ме обожава и свуда носи са собом. И њене другарице ми се увек диве, иако нисам нека марка. Једино ме њена мачка понекад грицне, онако у пролазу. Ал, не замерам. И то је све живот. Понекад, када се сетим мојих другара из оне радње, скупим ручке, затворим рајсфершлус и прође ме нека језа. Шта је судбина? Неком мајка, неком маћеха. Опет, мислим се, карактер је ипак твоја судбина, рече неко паметан. Да се нисам борио и ја бих сада био у оној кеси. Укључи мозак, говорио је стари мајстор онда кад нас је шио и пушио дуван у смрдљивој фабрици. Јер то је оно што ти је дато, имао је обичај да каже сетно. А Бог, Природа, Универзум, су потпуно равнодушни према теби. Јер, живот је кратак, немој да заборавиш. Нисам заборавио. Никада.

Тих шест минута.