Електрични миш


image_62.mediumПробудио ме тај звук. Необичан. Никад до сад нисам чуо тако нешто. Пажљиво сам препипао руком место до мене, на великој брачној заоставштини из неког другог живота. Место је било неулегнуто, хладно, празно и без живота. Добро је. Прошли пут ме отуда гледало пар љубичастих очију и тетоважа змаја на левој сиси. Нисам могао да се сетим ко је, па је ујутро отишла без поздрава залупивши врата треском за собом. Звук се поновио сада нешто јаче. Из угла собе, као неко гребање, испрва тихо а онда све јаче. Усправио сам се обливен знојем. Прво што сам помислио је да сам оставио врата незакључана. Па лопови роваре. Ил неки серијски. Збацио сам покривач са себе и напрегнуто слушао. У стану је и даље била тишина, нисам могао да назрем никакв покрет. Умирио сам дисање, скоро да сам умро без ваздуха. Сад се гребање опет чуло ал много ближе. Схватио сам да је то у мојој соби. У углу поред врата терасе. Нож. То је било прво што сам смислио. Ако је нека животиња, мора да је била велика, с обзиром на јачину звука. Ал нож је у кухињи. Треба да стигнем до тамо. Пажљиво сам спустио ноге на под и провирио иза ивице кревета. У мраку се назирала нека необична гомила величине шаке. Тад сам спазио кломпу, велику, ону словеначку од копита са тврдим ђоном. Боље ишта него ништа. Зурио сам у ону гомилицу у углу, као да ми је последње. Сваки мишић напет. Спреман на акцију. Живот или смрт. Бити ил не бити. И онда се гомилица померила, загребла и брзо претрчала под кревет. Бацио сам кломпу, ал без успеха. Обузела ме нека чудна дрхтавица. Мешавина стаха, беса и жеље да убијем. Гуштерски мозак је вртео борбу за опстанак. Пажљиво сам померио кревет. Звер је почела да шушка а онда поново јурнула право на мене. Овог пута сам био спреман. Аларм је звонио у мојој глави. Убиј! Хитро сам подигао другу клопму, осетио како ми је нешто вунасто, крзнено, очешало ногу, а онда сам успео добро одмереним ударцем да је погодим. Чуло се неко цичање, нека метална шкрипа. Ропац. А онда се крзнена лопта умирила. Упалио сам светло. Поред мојих ногу лежао је – миш. Миш. Невероватно, помислих у првом тренутку. Откуд миш. Овде. У стамбеној згради, јебо те.  Пажљиво сам га гурнуо врхом ножног плаца. Ништа. Није давао знаке да је жив. Изврнуо се на леђа и лежао мртав ладан. И тек тада сам приметио нешто необично. Из миша је вирила нека плава жица. Сагнуо сам се да онако ћорав боље видим. Била је ту још једна. Црвена. На дну стомака, као ушивена. Пустим кломпу и пажљиво га опипам. Зашкрипао је онако метално, као да је био мало рђав. Невероватно. Миш је био као и сваки миш, али…овај је изгледа био вештачки. Андроид. Миш андроид. Савршена реплика. Бацио сам кломпу и узео шрафцигер. Имао је све, и крв, и место и кости и…контролну кутију са стабилизатором и малим жироскопом. Шок је био толики да сам једба успео да сипам још један бурбон и сео да размислим. Енигма. Мистерија. Ша ће андроид миш код мене у соби? Дочекао сам јутро са мишом и шрафцигером. Бурбон ми је правио друштво.

****

Сутрадан сам се истуширао, обријао и изашао на улицу. О мишу андроиду нисам никоме ништа рекао. А и зашто би. Знао сам да је почело. Одавно сам сумњао, али нисам имао доказ. Сада је ту био доказ ко планина. У мом фрижидеру. Да се не усмрди. Ко зна, можада и они могу да се усмрде. Загледао сам људе у пролазу а и они мене. Све је то било врло чудно. Ако могу да направе онако савршеног миша, шта тек могу са људима. Клонови, андроиди хуманоиди…Обузео ме грдан страх. Али ми је сада много ствари било јасније. Они су увек били ту међу нама. Увек на власти, покретали ратове, убијали појединачно или у милионима, то не могу да раде људи. Могу андроиди. Или психопате како их популарно зовемо. Они су без емоција, без емпатије. И у томе је главна разлика. И мора да имају жице и електрику. Мада се то тешко открива. Данима нисам више могао да спавам. Знао сам да ће се нешто десити. И десило се. И то на блуз свирци, исте вечери.

Пришла ми је онако нехајно, и питала за пиво. Црна, маркантна, Велике сисе, ломна у струку. Кратка коса и пуна уста. Огромне трепавице. Јебодром на две ноге. Пикирала је право на мене, без грешке. Платио сам пиво . И још једно. После петог, рекла је да прошетамо. Ја да слушамо плоче. Кад смо стигли у гајбу, хтела је да се истушира. Тад сам већ био сигуран. Дошли су по мене, није могло бити другачије. Они увек знају кад је време за непожељне сведоке. То су хиљаде година искуства, зар не? Ал нисам хтео да се предам тако лако. Без борбе. То је ниско и огавно, просто није људски. Тако да сам сакрио шрафцигер на дохват руке. Почео је петинг. Помислио сам да је сада прави тренутак. Сад или никад. Руком сам полако прелаѕио по њеном врату, сисама, гњечио јој тврде брадавице, па онда суптилно клизио по њеним леђима, све до краја кичме и грозничаво размишљао где су могли да сакрију ону контролну кутију. Са мишом је било лако. Он је имао крзно и никакве сексуалне намере према мени. Са овом женом је било другачије. Кад је почела да стење и да се извија схватио сам да постоји само једно место где су могли да је ставе.

– Шта то радиш, будало?!

– Где је, бре! Кутија и жице!!

– Каква кутија, јеси ти бре нормалан! То ме боли!!

Покушала је да ме одгурне али сам је чврсто држао, док сам другом руком покушавао да дохватим шрафцигер. Стварно су је добро направили. Изгледала је, стењала и влажила као права. Пила је пиво и бурбон ко морнар.Чак је и њен страх у очима изгледао као прави. Али мене није могла да превари. Сад је за то било сувише касно. После јебања нема кајања. Важо чак и за јебене роботе. У том моменту сам напипао шрафцигер и решио да је отворим, од врата до пупка.

– Пусти ме бре кретену, шта ти је…Борила се као лавица, стварно је била снажна, као прави андорид. Гледао сам то у једном старом филму, већ сам заборавио како се зове. Стално ми је мигољила, тако да никако нисам могао да напипам те жице. Срање што о тим андроидима нисам знао ништа, било би ми бар лакше да нађем ону контролну кутију. У том тренутку осетио сам страшан бол у препонама. Успела је да ме удари коленом, а онда песницом у главу. За тренутак ми се смрачило и падох са кревета.

– Идиоте један, ти бре ниси нормалан, зваћу полицију…

– Наравно, зови, и они су вештачки као ти, машино покварена..јебаћу ти маму роботску…

Стењао сам и покушао да се осовим на ноге кад ме стигао прецизан ударац кломпом у главу. Последње што сам помислио је било да нико неће знати ако сада умрем. И онда се све смрачило.

***

Свитало је када сам отворио очи и схватио да лежим на поду поред кревета, голе гузице и са шрафцигером у руци. Глава ме је болела као да ме ударио трамвај. У први мах нисам могао да се сетим шта радим ту доле, а онда ми се све вратило јасно ко у филму. У стану је била нека неприродна тишина. Чак је и киша заћутала. Опрезно сам провирио преко ивице кревета. На чаршафима су се видели трагови очајничке борбе, неке чудне полуосушене мрље, преврнута празна флаша бурбона, пуна пиксла и разбијена чаша. Од јебозовне црнке ни трага ни гласа. Чак није било ни гаћа, што обично остане иза таквих сусрета. Једва сам устао и сео на кревет. Миш јеботе, како се нисам одмах тога сетио. Одшепао сам до фрижидера, док ми је срце дрхтало од страха и наде. Мој једини доказ! У пар покушаја коначно сам успео да га отворим. Фрижидер је зврјао празан и равнодушан. Ништа. Миша није било. Ничега. Онај сисати андорид је све покупио. Чак и храну. Залупио сам врата фрижидера и сео на под да одморим. Очајно. Сад ми тек нико неће веровати.

Од тада је прошло доста времена. У међувремену сам набавио пса. Наравно, пре куповине сам га пажљиво прегледао на жице и ону кутију. Био је чист. Никада не знаш, можда сада праве још савршеније моделе. Са људима сам престао да се дружим. Новине не читам, телевизију више не гледам. Јавни превоз избегавам. Сисате ломне у струку поготову. Оне су најопасније. Често седим на обали реке, у зору, сам, и размишљам. О мом доживљају и блиском сусретом са андориодима нисам ником ништа рекао. Само теби сада, први пут. Ако ми не верујеш увек прво потражи жице.

Тада ћеш знати да су дошли по тебе.

Advertisements

4 мишљења на „Електрични миш

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s