КАЉАВИ


Приметио сам то једног јутра док сам пио кафу и пушио на тераси. Ту мрљу. На десној подлактици. Почело је као једва приметна флека боје коже, за нијансу тамнија, али ипак флека. Истрљао сам је мало палцем и пљувачком. Ништа. Нит је болело нит сврбело. Само је стајала тамо, ћутљиво, и постoјала сама од себе. Покушао сам да се сетим где сам се то уфлекао, опекао, очешао негде…али ништа. Нисам могао да доакам сам себи одакле та мрља ту. Па сам заборавио и отишао на посао. Јебеш мрљу, дође и прође ко све у животу. Само је смрт коначна ствар.

Али, сутрадан је мрља и даље била ту. На истом месту само већа. За дупло. Сад сам се већ мало забринуо. Опет сам пробао да је скинем трљањем. Ништа. Деловала је непријатно и претеће. Нисам ништа осећао, није болела, али била је ту ружна, присутна. Као друштво које ти не треба и не можеш да га се отарасиш. Пијанац који те гњави у кафани. Досадни ликови који те стално нешто запиткују и кобајаги интересују се како си. Онако забринут, обукао сам кошуљу дугих рукава да се не види и отишао да купим неку крему за скидање кожних флека. Мораћу да идем код лекара, помислих забринуто. Мрље су гадна ствар.

”Није то ништа”, рече Доца, кога сам посетио после неколико дана. ”Обична иритација. Узмите ову крему”. Шкрабао је нешто по папиру.

Али, мрља је сада била преко целе руке. Било ми је чудно што је био тако опуштен. Скоро весео. Као да му је било забавно. Мени није, дефинитивно. Нисам знаш шта да му кажем. Да га отерам у мајчину. Или да се правим као да ми није ништа. Мушко никада не цмиздри, јеби га. Ако треба да се мре, нека буде како треба, у чизмама. Мотао сам тако филм по глави, а онда сам приметио. Исту мрљу само сада на Доци. На левом образу. Мора да је није био свестан. Отворио сам уста али ништа нисам рекао. Покупио сам моју флеку са собом и изашао напоље. Све је било и даље исто. Гомила телеса што табанају на смрдљивом асфалту, унезверене очи, кола, курве на ћошковима и у канцеларијама. Мушке и женске. Испрани мозгови у робовласништву живота.  Деца које вриште, цигани на тротоару и џепароши у бусевима. Само ја више нисам био исти. Имао сам Флеку.

Почео сам да носим мантил и наочаре за сунце. Флека је сада захватила скоро цело тело. И даље ме ништа није болело. Само је била ту, као нека друга кожа. Био сам као змија кад мења кошуљу. Престао сам да излазим напоље, осећао сам се као да сам обележен. Креме нису ништа помагале, не знам које све нисам пробао. Чинило се да ми је од њих све горе, да се флека храни њима и са мном. Јела ме изнутра, полако али упорно. Негде у то време сам почео да примећујем исте те Флеке код других људи. Код неких су биле мале, једва приметне док су други били комплетно уфлекани. Али, за разлику од мене, они као да нису ништа примећивали. Ишли су онако флекави, изгледа да им је било добро. И даље су ждрали, ишли на посао и у кладионице, јебавали се где стигну, гајили исту такву флекаву мусаву децу, гласали за исте такве комплетно флекаве кретене на изборима, и пили пиво по кафићима. То ми је било чудно. Пробао сам са пар њих и неким својим пријатељима да заподенем разговор о томе, ал су ме гледали као будалу. Или лудака, у најмању руку. Изгледа да су волели своје Флеке или их нису били свесни. Ја сам своју мрзео. Било ми је мука  у глави, нисам могао да се отресем црних мисли, хтео сам некога да убијем, или да се убијем и тако прекратим флекаве муке. Био сам кукавица. Укаљан и споља и изнутра. Прљав. Флекав. Луд. Бесан. Другачији. Уљез у свету уфлеканих. Нисам могао више ни да мислим. Мислио сам само на њу. Флеку. И онда сам схватио.

Било је то једног обичног поподнева на реци. Ходао сам онако очајан, извео сам своју Флеку у шетњу, кад већ није хтела да ме напусти. И онда сам угледао тог дечака, од једно десетак година, седео је на обали и најлонским концем пецао рибу. Био сам у шоку. Само сам стајао тамо и буљио у њега. Дете је било потпуно бело. Без иједне флеке на себи. Невероватно. Нисам могао да верујем својим очима. Откровење! Срце је хтело да ме убије од радости. Спашен сам, помислио сам радосно. Суза ми се скотрљала низ флекави образ и сео сам поред њега.

”Здраво”, рекох. Погледао ме онако брзо, искоса, а онда цимнуо онај најлон мало јаче.

”Здраво, Каљави”, рече дете просто. Без емоција. Онако. Као да је већ навикао на нас каљаве.

”Шта рече”, упитах збуњено. ”Како си ме оно назвао”, понових, док ми је срце дрхтало од стрепње. Више ми се није допадао. Ни мало. Деловао је равнодушно и злобно. Као да сам већ мртав, па нема о чему да се разговара.

”Каљави”, понови он мирно, као да нисам ту. ”Ти се један од блатњавих. Људи од блата. И споља и унутра”.

Погледао ме оним тамним очима. У њима није било ничега. Ни беса, страха, ни сажаљења. Звучало је као проста чињеница. Свршена ствар. Пресуда. Као универзум у својој простоти. Задрхтао сам у бесу и немоћи. Одједанпут сам схватио. Прљавштину. Душе. Бол празнине. Себичлука. Парења у алкохолној пари. Књига које сам прочитао. Жена које сам заборавио. Усраних гаћа у детињству и самоће. Филм живота се вртео уназад. Као гадни каледиоскоп незнања, глупости, самосажаљена, слупаног аутомобила мог оца. Првих звукова дечије виолине. Мрака биоскопске сале. Магловите радости прве књиге. Првог секса уз Танџерин дрим. Ексурзије у Боки. Пријатеља који то више нису. Сопствене деце која живе у другом универзуму док нас везује крвна плазма и гени што шапућу знања предака. Укуса прве цигарете на мору. Дечије љубави према плавуши која је била падобранац коме се није отворио падобран. Четвороношца густог белог крзна који ми је правио друштво кад ми је било најтеже.  Филм је нагло престао као да је пукла трака. Остаде црнило.

”Шта да радим”, упитах једва чујно. Дете слегне раменима, смота онај најлон, устаде и стави га у џеп панталона на трегере. Погледао ме и једва приметно се осмехнуо. Изгледао је као да ме најзад жали. Мало. Залазеће сунце је блистало у његовој коси. Скренуо сам поглед у страну.

”Опери се”, рече он. ”Нема друго”.

Кад сам подигао поглед више га није било. Само река што је равнодушно текла у сумрак. Устао сам и погледао у воду. Није марила ни за мене ни за моју флеку. Спорим покретима скинух мантил, па панталоне, ципеле, мајицу, гаће. Под последњим црвеним зрацима сунца, флека је и даље била огромна, блистала је у полумраку. Осим очију, све друго је било каљаво. Спустио сам се пар корака и загазио воду. Флека је одједном почела да се мешкољи, осетио сам како пулсира, узнемирено. Као да је хтела да ме заустави. Почело је да пече. Изнутра. Било ми је мука. Почео сам да повраћам, душа или оно што је од ње остало хтело је напоље. Загазио сам још дубље. Флека је постала љута, бесна, знала је шта следи. Није хтела да ме пусти, хтела је да ме натера да изађем из воде. Да се ваљамо у говнима заједно. Мрзео сам је страсно. Доакаћу ти ја, помислих. Клизио сам све дубље, вода ми је дошла до врата. Сада је флека већ урлала, ритала се коњски, померала ми органе, пуштала крв на нос, и уши. Чуо сам њено липтање, топло и лепљиво. Дрхтао сам целим телом, ноге су ми клецала, нешто је вриштало у мени да се вратим, док није касно. Лепо је живети, јебати, ждрати, возити ауди, шетати кејом, писати песме, хеј, стани, размисли. Вода је стигла до темена, а онда сам осетио како тонем. Река је почела да ми улази у уста. Погледао сам наниже и одједном спазио да флеке више нема. Сјебо сам те, ускликнух у глави, док ми се мисао гасила једна по једна. Флека је нестала, збрисала, говно једно. Зајебо сам је, на кварно. Отарасио сам се прокелтиње, нисам више каљав! Ха! Живот је леп! Био сам бео, чист, светлуцав у води што је постајала све тамнија. Није било ничега, ни шкољки, ни риба, ни алги, само тишина. Заглушујућа тишина што ме испунила целог. Треба да се вратим, помислих слабашно. Сада је готово. Све се завршило. Истог тренутка сам схватио да назад нема. Последњим атомом снагом погледах горе, тамо где је требало да буде небо. Није било ничег. И тада сам дефинитивно знао.

***

Шкрипање зарђалих точкова је нагло престало, када је у свитање просјак зауставио своја раздрндана колица на обали, и погледао у гомилу неуредно одбачене одеће на ивици шеталишта. Опрезно се осврнуо око себе. Нигде никог. Избораним флекавим рукама журно је потрпао ципеле, мантил, мајицу, гаће и наочаре за сунце у кесу која је висила на колицима. У кеси је већ била слична гомила такве одеће покупљене претходних дана на обали реке. Очи су му заиграле од среће. Увежбаним покретом је брзо увезао кесу, а онда наставио да гура даље. Шкрипање точкова дуго је одјекивало прохладним јутром.

У даљини, неки човек са наочарима за сунце, у мантилу, седео је и гледао у реку. Друштво му је правио дечак са најлоном за пецање. Рађао се нови дан.

Advertisements

6 мишљења на „КАЉАВИ

  1. Вауууууу каква прича. Мајстор си Дарко. Свака част…
    Држи пажњу и чита се у даху…
    Кажу да вода може да опере све сем образа…само што многи то не знају…као што није знао ни Каљави

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s