5 врхунских блогерских грешака

Да се цео свет врти око оне ствари то смо давно констатовали. Мислим на женску ствар, на велику жал мушкарчића. Ал то ти је што ти је. Не можеш да мењаш свет, или то још ниси укапирао. Али код блогераја је сасвим друга прича. Ту се ствари врте око писања и комуникације, како год окренеш. И кад једном упловиш у те воде, навучеш се ко дете на трешњу. И ту почињу твоји прави проблеми. И ГРЕШКЕ. Ал, теби то не смета. Ко их шљиви. Имаш комп, знаш сва слова, и бог да те види. АЛИ…

1. Оквир или твој прозор у свет

Као и у животу, прва ствар око скрибоманисања по блоговима је ствар теме, или оквира у коме пишеш. Многи блогери се дохвате машине па пишу о свему и свачему. Мало ово, мало оно, 100 гр животне филозофије, по неки рецепт за гулаш торту…Други пишу крајње лични дневник шта им се све догодило у животу, фамилији и сл….Трећи дају савете за ово или оно, а четвртима пуца прслук за све то и пишу шта им прво падне на памет…Хм. Ајде то ћемо још и да преживимо. Има нас разних, то је у реду. Уосталом, ако ти се нешто не свиђа, не мораш ни да читаш. Међутим, најгору грешку праве они блогери који своје блогове претварају у ПРЕС ЦЕНТАР. Ха? Шта је то? То је оно кад им текстови изгледају као саопштења за штампу о разним друштвеним догађајима, техничким референцама за ово ил оно, односно промоцијама разних глупости (нарочито политичких или из домена свеколике људске глупости) око нас. Прави мини БЛИЦ, или тако неки таблоид. Па макар се радило о теоријама ЗАВЕРЕ, кад већ нема ништа друго (ал и то је многима омиљено, плус разне психотерапије и алтернативне медицине. никад ми није било јасно зашто ти ватрени промотери разних алтенратива никад то стварно не испробају на себи, него кад загусти трче код лекара. ал о томе неки други пут).

Шта да се ради? Елем, блог је пре свега КОНВЕРЗАЦИЈА путем које се они којима треба, ил се свиђа то што пишеш, ПОВЕЗУЈУ са тобом. То је један потпуно другачији начин изградње контаката и односа. Без обзира да ли је у питању књижевност, креативни текстови разних врста, или упутство за веш машину. И кад је то ЛИЧНО, онда је то БЛОГ. У супротном, само лоша верзија дневне или периодичне штампе. Безлично и досадно. Чак и када је СЕКС у питању.

2. Час ме видиш, час ме не видиш.

Лењост је одмах ту при врху, можда и најгора грешка. Зашто? Ако пишеш једном у 7 дана, месец, или 6 месеци, на блогерају нема шта да тражиш. Људи ће брзо да те забораве, поготову оно о чему си писао. Комуникација мора да је стална и квалитетна, поготову ако живиш од свог писања, а блог ти је један од начина да то оствариш. Квалитет твог писања, што год то било, радиће тако да ћете ти се читаоци редовно враћати по још. А тебе онда нема. Ћорак.

Шта да се ради? Знаш ти добро. Пиши, ради у руднику, мора да те увек има. И богу хвала да је тако. У супротном ради нешто друго. А ако си већ, рецимо, одлучио да пишеш Уторком и Петком, немој текст за уторак пишеш у уторак пре подне. Било би идеално да пишеш сваки дан, а онда твоје благо пажљиво распоредиш по данима, или недељама унапред. Тад си цар. И свака ти част. И нико неће смети да ти каже да немаш ново одело.

3. Немој да си баксуз – разговарај!

Лепо је кад човек мисли да је богомдан и да му они други не требају. Додуше, није то ни тако лоше, сви ми волимо тако понекад, ал за блог дефинитивно не ваља. Суштина је да одржаваш контакт, конуницираш, ПРИЧАШ. А то значи да допушташ и одговараш на коментаре. Хиљаду пута рекох, па ћу опет. Блог није пропаганда, или новинарска писанија. Блог је ДИЈАЛОГ. Као у доброј драми. Чак и кад паметујеш, а таквих има доста. Дакле, радња, сукоб, заплет, ликови – и све то кроз конверзацију, коментаре, плач и сузе. Онда си на правом путу. Не морају да те воле. Само нек те читају. И ти њих. У томе је суштина.

Шта да се ради? Твој блог отвори за коментаре. Обавезно. Активно одговарај на њих. Иди по другим блоговима па се просеравај. Ваљда ћеш и да набодеш нешто паметно да кажеш. Или да научиш, што је још боље. Позови људе на дијалог, провоцирај, кукај, моли, забављај, само да се прича. Тада ће твој блог да постане право уживање за све. А можда и за тебе.

4. Ко си ти?

Просто је невероватно да на више од половине блогова не постоји никакв податак о томе ко, бре, пише и тркељише. Као да су мутави, ил се крију од пореске управе или бивше жене (алиментација ситуација). Тако да имаш утисак ко да причаш са зидом, или читаш саопштење неке Службе. Никад ми није било јасно што се ти људи крију, ко змија ноге. Они храбрији, на страни „О мени“ или сл., ставе некакве немуште текстове, праве шифроване поруке за које ти треба ортак у ЦИА или Енигма да растумачиш ко је ко. А од, недајбоже, слике дотичног, ни трага ни гласа. Иако сви на ФБ каче и број гаћа, величину бруса, и сл. Мислим да је то потпуно бесмислено. Прво, писање на блогу је ЈАВНА ствар. Поготово ако пишеш нешто на општу корист и наук. Па чак и кад је лични дневник и опсервација на оно око тебе, чим си изашо на нет да то делиш са још неким, ред је да имаш име, или барем неки надимак. И слику, бре. Осим ако си ружан ко лопов, па се бојиш да не страшиш народ. То, дал ће неко да те смара, шпијунира, дели твоје слике, или ти ноћу дахће на месенџеру, је стварно БЉАК. Нико не каже да ставиш број телефона или личне карте (жиро или текући не дај ни најближима), ал што је много много је. Параноја је прелазна болест.

Шта да се ради? Добар блогер треба да има име и презиме. И слику. Да народ зна с ким има посла. Људи воле да знају са ким деле своје мисли, идеје, емоције. Рекосмо, блог је ЛИЧНА ствар, и блискост се постиже, између осталог, и отвореним односима у којима нема шта да се крије. Немој да те је срамота. Нико неће ТЕБЕ да злоупотреби, искористи, изманипулише или ти намести саобраћајку. Ако имаш нешто да кријеш, иди у манастир или шуму, тамо те нико неће наћи. Ил мало теже. Зато, лепо се потпиши, остави контакт да људи могу барем да ти пишу.

5. Постао си блогер. Највећа грешка.

Шта да се ради? Ништа.